У Мадрид сам се упутила 4. септембра 2025. године са две тада једва познанице из Босне и Херцеговине. Дочек свих Еразмус студената био је већ наредног дана, а већ почетком следеће радне недеље уследила су и предавања. Администрација факултета и многобројни студентски ментори значајно су допринели томе да се сви осетимо пријатно. Поред дивног уводног дела, плеса и традиционалне хране, било је лакше склопити нова пријатељства и започети разговор са новим људима.

Упознавање са кампусом, предавањима, као и самим административним процесом, било је нешто што ме је у почетку чинило нервозном и деловало је као немогућа мисија. У тим ситуацијама бих свакако похвалила све запослене на овом универзитету, који су увек били спремни да помогну. Важно је поменути и лепоту и уређеност оба кампуса — како Гетафе, где сам имала предавања, тако и Леганес. Догађаји социјалног и едукативног карактера организовани су веома често и увек смо могли да им присуствујемо.

Сама предавања и испити одржавали су се на високом нивоу, уз сва потребна објашњења, информације и доступно градиво. Иако није било једноставно учити на страном језику, професори су увек били спремни да додатно објасне градиво и изађу у сусрет свим студентима. Иако нисам живела у студентском дому, имала сам приступ мензама на кампусу, које су изузетно приступачне и практичне.

Једини проблем на који смо ми студенти са Еразмус+ програма наишли било је кашњење у исплати стипендије, скоро месец дана након предвиђеног рока.

Моје искуство са размене на Универзитету Карлос III у Мадриду било је заиста невероватно и незаборавно, и без размишљања бих га поновила и препоручила сваком студенту.