Развој вишег и високог образовања на Косову и Метохији почиње оснивањем прве Више педагошке школе у Приштини, школске 1958/59. године. Први факултет који је почео са радом био је Филозофски – основан школске 1960/61. године, из којег су 20 година касније настала два факултета: Филозофски и Природно-математички, да би се 1989. године Филозофски разгранао на: Филозофски и Филолошки. Правно-економски факултет основан је 1961/62. године и из њега ће се, такође развити два факултета: Правни и Економски. Технички факултет у Приштини почео је са радом школске 1965/66. године. У циљу стварања услова за бољу здравствену заштиту и унапређење научно-истраживачког рада 1969. године основан је и Медицински факултет. Наведени факултети били су у саставу Универзитета у Београду све до 1970. године и на њима се настава одвијала на српском језику.

Универзитет у Приштини основан је Законом о оснивању Универзитета у Приштини 18. новембра 1969. године. У састав Универзитета у Приштини ушли су факултети са седиштем у Приштини, а касније и остали факултети, као и седам виших школа. Универзитет у Приштини је у складу са Законом о оснивању ове установе организовао наставни процес на српском и албанском језику.

Након доношења Закона о универзитету 1992. године. Универзитет у Приштини је у свом саставу имао четрнаест факултета, од којих дванаест са седиштем у Приштини: Економски, Медицински, Правни, Природно-математички, Пољопривредни, Филозофски, Филолошки, Факултет за физичку културу, Факултет уметности, Грађевинско-архитектонски, Електротехнички и Машински факултет; један са седиштем у Косовској Митровици – Рударско-металуршки и један са седиштем у Призрену – Учитељски факултет. На свим факултетима усаглашавају се нови наставни планови са истородним факултетима у Републици. Стварањем одговарајућих услова за пријем студената на основне, специјалистичке и магистарске студије, уз континуирани пријем наставног кадра, Универзитет у Приштини постао је један од најотворенијих универзитета у Србији. Поред образовне и научне делатности Универзитет је обављао и издавачку делатност. Квалитетом наставе и научноистраживачког рада, успостављањем међууниверзитетске и међународне сарадње, Универзитет у Приштини постао је равноправни члан породице универзитета у Србији.

Универзитет у Приштини, у складу са Законом о оснивању ове установе, организовао је и изводио наставу на српском и албанском језику. Настава на албанском језику, од школске 1991/92. године, самоиницијативно се издваја и долази до формирања паралелног образовног система. Факултети Универзитета у Приштини наставе на српском језику, настављају да обављају наставну и образовну делатност у оквиру јединственог образовног система Републике Србије. У овом периоду наш универзитет – настава на српском језику на организован начин реализовао је утврђене наставне програмске садржаје, обављајући научно-истраживачку и свеукупну делатност.

Након договора, постигнутог 1. септембра 1996. године, уз посредовање Заједнице „Sant’ Egidio“, потписан је Споразум о образовању, на основу којег је формирана Комисија „3+3“, која је 1998. године припремила договорене мере за његову примену. Албански наставници, сарадници и студенти тада пристају да се врате у оквир образовног система Републике Србије, али долази до потпуног одвајања универзитетских објеката: факултети, студентски домови, менза, библиотека, односно до физичког одвајања наставника, сарадника и студената српске и албанске националности. Расподелом Комисије „3+3“ Албанцима је припало 60% универзитетског простора, Србима 35% и Турцима 5%.

Успешни рад и развој Универзитета у Приштини, у оквиру општеприхваћених универзитетских норми, омело је бомбардовање наше земље 1999. године. Током НАТО агресије на нашу земљу, око 1.500 наставника, сарадника у настави и ненаставног особља на Универзитету у Приштини, заједно са око 17.000 студената, који су наставу слушали на српском језику, протерано је са факултета, узурпирана им је имовина и никада им није  омогућен повратак.

После бруталног прогона из Приштине, Универзитет у Приштини је по одлуци државе Србије привремено измештен у Крушевац, са још неколико факултета, док су поједини факултети своју делатност обављали у: Косовској Митровици, Лепосавићу, Врању, Блацу, Варварину. Одлуком Владе Републике Србије („Сл. гласник РС“ бр. 60/01) крајем 2001. године Универзитет у Приштини прелази у Косовску Митровицу која је одређена као привремено седиште Универзитета. Постепено и поступно сви факултети који су били у саставу Универзитета враћају се на простор Косова и Метохије.

У раздобљу од 2001. године до данас, развој Универзитета је ишао у два правца. Први је, консолидација и стварање основних услова за рад: очување студената и наставника, обезбеђење неоходног наставног кадра са стране, успостављање редовности у држању наставе и испита, изградња инфраструктурних капацитета (зграда факултета, лабораторија, наставних база, студентских домова и сл) и техничко опремање зграда (рачунари, наставна средства, лабораторијска опрема, библиотеке, различите инсталације и сл). Други, правац ишао је ка редефинисању студијских програма и њиховој акредитацији, акредитацији факултета и Универзитета, што је окончано током 2009. године. Оба ова процеса су довела до институционалног консолидовања и јачања Универзитета, као и његовог учвршћивања у систему високог образовања у Републици Србији.

Истовремено са овим процесима, Универзитет је континуирано улагао напоре да опстане у образовном систему Републике Србије, али и да обезбеди међународну подршку и респект. У том контексту, нарочиту пажњу заслужује: пријем Универзитета у пуноправно чланство Европске универзитетке асоцијације (2008); институционална евалуација Европске универзитетске асоцијације (2010); потписивање Велике повеље Универзитета (Magna Carta Universitatum), чиме се Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици придружио светској породици универзитета и добио потврду своје опредељености и посвећености академским начелима постављеним у Повељи.

У протеклих 50 година рада на Универзитету титуле почасних доктора науке за афирмацију Унивезитета и унапређење научне мисли, високог образовања, технике, културе и уметности додељене су:

  • Јосипу Брозу Титу, председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1975);
  • Фахрудину Али Ахмеду, председнику Републике Индије (1975);
  • академику Драгиши Ивановићу (1987); и
  • Никити Михалкову, руском синеасти (2015).